МАЛИ ДИВОВИ – Светски дан превремено рођених беба

/ / Вести, Деца / 17. новембра 2020.

Сваког 17. новембра се обележава Светски дан превремено рођених беба и одаје се почаст свим „Малим дивовима“. Библиотека шабачка као једна од најзначајнијих културних установа у граду своју друштвену одговорност потврђује прикључивањем разноврсним акцијама како би скренула пажњу на многобројне животне  проблеме и помогла у њеном расветљавању и решавању. У уторак 17. новембра 2020. године широм Србије ће се различитим активностима указати на проблем превремено рођене деце а све са циљем подизања свести јавности и пружања подршке свим породицама које се суочавају са тим проблемом.

Библиотека шабачка ће овим поводом бити обасјана љубичастом светлошћу док ће магнолија у дворишту добити пурпурну боју као у рано пролеће. Одабраном литературом на ову тему („Пут родитељства: од мрвице до звезде“ Милице Лазаревић Јекић, „Тежим путем до родитељства“ Невене Ловринчевић, „Mali Larousse – trudnoća“ и „Шта да очекујете док чекате бебу“ Хајди Муркоф) уз књиге љубичастих корица различитих жанрова у посебно осмишљеном кутку, покушаћемо да што боље упознамо наше суграђане са свим аспектима превремено рођених беба и са свим тешкоћама које проживљавају породице. Разлози за превремени порођај су многобројни. Један од најчешћих је вишеплодна трудноћа са којом су се суочиле и две библиотекарке из наше установе, Марија Вуковић мајка тројки и Ана Ракић Тадић мајка близнакиња. Подршка, разумевање и охрабрење су често од изузетне важности за све који пролазе кроз овакво искуство.

Превремено рођење бебе је озбиљан здравствени проблем и уједно водећи узрок смртности деце млађе од пет година. Сваке године се у свету роди око 15 милиона превремено рођене деце док у Србији, више од 4000. За превремени порођај се сматра сваки порођај пре навршене 37. недеље трудноће, а поред свих напора и развоја медицине, доња граница преживљавања  бебе је око 23. недеље трудноће.

[…] Сећам се стакла. Сећам се да је прво што сам угледала била шарена пеленица на једној тајушној гузи. То ме је тако разнежило, та мајушност, ти лептирићи, те боје, да сам на тренутак скоро заборавила где се налазим, чак сам осетила и како млеко почиње да ми надире. А онда смо ушли у ту огромну, светлу, прозрачну просторију. Све је личило на мало, бело, уснуло краљевство. Прозирни инкубатори на сталцима стајали су равномерно и симетрично распоређени по просторији, затрпани хрпом инструмената. Цевчица. Иглица. Екрана. Пумпица. Бочица. Бројева. Медицинске сестре су летеле од инкубатора до инкубатора, радећи предано и вешто баратајући инструментима и лековима. Чинило се као да пацијената и нема, јер су они били тако мали у односу на све оно што их је окруживало. Тек тада сам почела да примећујем те повремене, неравномерне покрете који би се с времена на време појављивали из светле унутрашњости инкубатора. У сваком инкубатору лежала је понека беба, толико сићушна да је била тешко уочљива, тако тиха, јер њен глас је био још увек слаб да би се чуо. А у ствари, највећи број њих је само лежало затворених окица, или тек овлаш отворених капака. Ово су биле најмање и најугроженије бебе на свету, изгубљене негде у дубинама чистих, белих постељиница, сакривене од цевчица које су им помагале да преживе. Овде, у овој огромној, светлој просторији, оне су куповале улазницу за свој улазак у велику представу Живота.

„А ово је ваша девојчица”, обратила ми се сестра. […]

Милица Лазаревић Јекић