Изложба "Бесмртност ћу целу да дам за коначност једне речи"

Ноћ музеја – вече које Шапчани посебно воле

/ / Изложбе / 20. маја 2019.

Рече једна наша суграђанка да је за њу Ноћ музеја празник, да тог дана слави културу и ужива у гужви на улицама, а посебно у атмосфери која влада међу људима. И заиста је тако. Чак ни киша, која је падала те вечери, није спречила Шапчане да погледају програме које су за њих спремили запослени у шабачким установама културе, као и ученици Школе примењених уметности.

Изложба „Бесмртност ћу целу да дам за коначност једне речи“, на којој је приказан део из богатог рукописног архива Оскара Давича који се чува у Завичајном одељењу Библиотеке, изазвала је велико интересовање суграђана. Од ученика шабачких основних и средњих школа, који су тек почели да се упознају са стваралаштвом овог великана писане речи до људи који су га познавали и са њим друговали – сви су са пажњом погледали поставку и изразили жаљење што је овакав књижевник годинама био неправедно запостављен. Посебан утисак на све присутне оставиле су уметничке интервенције наших сарадника из Комбинарта.

За све вас који нисте у прилици да погледате уживо ову поставку, али и за све оне који желе да сазнају нешто више о књижевном архиву Оскара Давича који сведочи о његовом стваралаштву од педесетих до краја седамдесетих година прошлог века, поделићемо текст који је написала мр Соња Бокун Ђинић, ауторка поставке.

„Узајамним везама Шапца и осведочених посленика књижевности – наш град култури српског народа даје вредан каталог великана, кога усаглашавамо потребним вредностима.

Личности попут Оскара Давича, трајно умешане у наше животе, указују нам на успутни осећај величине од кога ни сада не бежимо, већ га материјализујемо изложбом његових рукописа. Опирући се на свој начин забораву и занемаривању, за подсећање је: Библиотека шабачка је и ранијих година указала на дело Оскара Давича –  o стогодишњици песниковог рођења, приредили смо књижевно-уметничко вече и представили збирку поезије Кров олује; 2012. смо у сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београдa приредили дводневни научни скуп и објавили зборник радова под именом  Песничка поетика Оскара Давича.

Књижевни, рукописни архив Оскара Давича, чува се у Завичајном одељењу Библиотеке шабачке. Рукописи су пристигли крајем седамдесетих спаковани у више великих кутија; годинама су премештани по Библиотеци од приземља, до тавана, пресељени у напуштену школску зграду у Волујцу, па  у библиотечки простор у Господар Јевремовој 27, да би коначно враћени у Владичански двор 1998, у новоформирано Завичајно одељење. Тек тад је отпочело долично сређивање рукописа.  Пребирање и спајање хиљаде страна и листова аутографа и дактилотипија у целине прозе, поезије, есеја, полемика, преписке и докумената, тражило је време и стрпљив рад. Данас сабрани књижевни архив Оскара Давича садржи рукописе седам романа: Бетон и свициРадни наслов бескраја, петокњижје Робија – Ћутње, Глади, Тајне, Бекства, Завичаји; осам збирки поезије: Флора, Вишња за зидом, Тропи, Каирос, Зрењанин, Трг еМ, Речи на делуПрочитани језик; есејистичко дело Ритуали умирања језика, као и  преко 200 есеја и записа поетике и полемике о природи и улози књижевности, схватању традиције, о друштвеним и културним појавама у владајућем идеолошком контексту. У рукописном архиву Оскара Давича посебне збирке су фотографије, преписка, имовинско-правна документа, позивнице, чланске карте, пропуснице… сведоци пријатељских, породичних и пословних веза, путовања, помоћи и разумевања за младе књижевнике, сведоци активног учешћа у друштвеном и политичком животу.

Листањем рукописа Оскара Давича залази се у семантички простор пишчеве књижевне радионице, у простор настанка књижевних дела.  Давичови рукописи откривају изузетну радну енергију,  исписивање страница и страница аутографа или дактилотипија, често варирање једне приповедне слике или песме, неуморно и страсно бирање речи. Најчешће налазимо више верзија романа, есеја, збирки поезије, често различите наслове, измењену пагинацију страна и поглавља, бројне исправке у тексту, прецртане речи и реченице, дописане нове изнад оних прецртаних или на белини странице… Сазнајемо и откривамо све поступаке стварања, трагање за речима и појмовима којима ће најбоље истражити себе, људе, свет –  потраге за сопственом високом мером језика и стила.

Рукописни архив Оскара Давича је огледало његових сопствених речи о начину како пише, а уједно и рушитељ, донекле романтичарског веровања, да песма настане сама од себе у стваралачком надахнућу. Нема случајних ствари и ништа не дође само од себе, казује Давичо. Има их додуше, у првом бацању песме на хартију, у тој првој, да тако кажем, прозивци речи и њиховом склупчавању у реченице. Али то је привид ствари. У њему има аутоматизма на бази вере у психички детерминизам али има и случајности као што има и неухватљивих веза у сликовници. Но касније, кад почнем да на песми радим, тај феномен случајности пролази филтере што задржавају и одбацују све што не може да остане. Од првог текста остаје можда једна десетина, највише петина. Оскар Давичо је на исти начин писао и прозу са којом је у нашу књижевност од првог романа Песма унео бунтовни дух, драматургију унутрашњег живота, лиричност. Сачуване бројне верзије рукописа романа, Бетон и свициРадни наслов бескраја и петокњижје Робија сведоче о дуготрајном тражењу правих речи, обликовању реченица, поглавља. Први текст обично брзо напишем, и то је поклон одређеног расположења, одређеног комплекса идеја и схватања, а све остало је последица вољног акта, вољног чина.

Оскар Давичо је све време непомирљиви модерниста, велики противник социјалистичког реализма и традиције – на те теме је полемисао и наступао као оштар критичар. Његов рукописни архив који садржи више таквих есеја и полемика, врхуни у захтеву Mиодрагу Павловићу да не буде заступљен у Антологији српског песништва. Морам признати да ме мало ствари у животу заплашило као шанса да се у вашој  обради нађем под небеско плавим корицама СКЗ у друштву попа Никанора и Васка Попе. …Не подносим метафизикоидне флоскуле у контексту лојалности земаљском овом свету, налазимо у једној од седамнаест верзија писма састављачу Антологије. Оскар Давичо из прошлог у прошлости и поготово у садашњости, из читавe наше историје, издваја устанке и борбу за слободу, побуну као начело – зато је у његовом виђењу Вук Караџић културни херој и истинска вредност српске традиције, насупрот омаловаженој култури средњег века.

Рукописи су вечност и коначност речи. Предати времену, рукописи сведоче о песниковом књижевном раду од педесетих до краја седамдесетих година. Читамо Давича песника и мислиоца поезије. Начин на који је певао или приповедао у свему је посебан и јединствен, руши конвенције и правила. Трајао је у књижевности и друштвеној ангажованости својим доследним моралним принципима назначеним речима: Припадам цео својој Партији. Но ја сам уметник. То није противречје. Оскар Давичо је био најутицајнији књижевни стожер времена мереног идеологијом комунизма, у немиру и раскораку између онога што јесте и онога како је замишљено да буде.

Читавог живота га је заносила и разносила подела: идеологија – поезија.    Надреалистичка песничка искуства, експеримент у језику и песничком изразу безусловно је ставио у службу револуције и социјалне ангажованости, а истовремено остао веран песништву снажне имагинације, раскошних слика и смелих асоцијација и метафора, увек у борби са животом и смрћу, са временом, за идеале… пут ка трајању. Песништво таквих стилских одлика  временски  се завршава и прелама педесетих година када збирка Вишња за зидом, револуционарна, родољубива и слободарскакрунише дотадашње стваралаштво Оскара Давича.

Раздобље до пред крај седамдесетих, покривено његовим рукописним архивом, испуњава серија романа, полемика и песништво више блиско наративној форми, поезија безгласних слика и херметична, до данас недовољно  прочитана и промишљена.

Рукописи Оскара Давича снагом аутентичности залазе у суштину и начин пишчевог стварања. Таквим одликама рукописни, књижевни архив Оскара Давича, може се разумети као проширење рецепција дела, знатан прилог критичкој, књижевној историји писца. Истовремено су рукописи као прворазредна културна грађа вредност у традицији, у оној највреднијој традицији којој Оскар Давичо неминовно припада, и овде модеран и свој, онакав каквог је себе видео и до чега му је било стало.“