Портрет најбољег читаоца: Душан Станојевић

/ / Вести / 18. јуна 2019.

Сваке године, на Дан Библиотеке шабачке, додељује се награда најбољим читаоцима. Одлука ко би могао понети ту титулу није тешка, јер се увек „читалац ударник“ сам наметне, првенствено избором и квалитетом литературе коју чита. Ми их кроз књиге упознајемо. Знате их сигурно и ви. Препознају се по једва видљивом смешку на лицу и књизи која „вири“ из торбе, џепа… Господин Душан Станојевић је прошлогодишњи добитник нашег признања. Ненаметљив, увек пријатан и расположен за разговор, неоправдано скроман. Читалац за пример и понос. Зато вам га и представљамо!

Господине Станојевићу, да ли се сећате када се код Вас јавила потреба за књигом и читањем?

“Пре свега, морам да кажем да сам почаствован самом титулом ‘Читалац године’, али и идејом да, као такав, одговорим на Ваша питања и откријем нешто више о свом односу према књизи, али и о себи самом. Имајући у виду да су моји родитељи били наставници српског језика и да је у нашој кући било књига на све стране (али и да су се за повелику кућну библиотеку редовно куповала дела Меше Селимовића, Иве Андрића, Хемингвеја, Зилахија, Ремарка), није тешко одгонетнути да је моје интересовање за читање дошло веома рано. У средњој школи (а похађао сам Техничку школу у Шапцу) сам показивао, као и данашња деца уосталом, велики отпор према обавезној лектири. Међутим, моја професорка Захарија Сувајџић, која је била дивна особа и одличан педагог, успела је да нас, ђаке, приволи да највећи број и ‘досадних књига’ ипак прочитамо. И дан-данас знам стихове из ‘Горског вијенца’, у којима сам накнадно открио бисере животне мудрости. Труд моје тадашње професорке сам , како сам сазревао, све више схватао и био јој захвалан уочавајући да читање различитих књига помаже формирању сопственог укуса и бољем разумевању живота уопште.”

  • Када сте постали члан Библиотеке?

“Члан Библиотеке сам био, може се рећи, од осмогодишње школе, али сам правио паузе током студија. У време трајања редовних, постдипломских и докторских студија успевао сам да прочитам понеку књигу, јер нисам имао баш много времена. Мени за читање књиге треба неколико сати ‘у пакету’ током којих немам никаквих обавеза, јер само тако могу да се усредсредим и размишљам о прочитаном. Усавршавајући се и истовремено радећи у ХИ ‘Зорка’, слободног времена готово да нисам ни имао, тако да нисам ни читао у том периоду. Међутим, и тада, али и касније сам имао велику подршку и разумевање своје супруге, која је своју научну каријеру свесно оставила по страни, јер смо схватили да обоје истовремено не можемо пошто бисмо у потпуности запоставили децу. То је била тешка одлука, али се показала као благотворна за васпитавање и формирање наших синова, па и за њихов однос према књизи.”

  • На који начин сте утицали на Вашу децу када је читање у питању?

“Читање, обично пред спавање, у време када су наши синови били мали, био је уобичајен метод приближавања књиге деци. Моја супруга, која је такође велики љубитељ писане речи, стрпљиво је и са много љубави, читала деци приче и песме. И касније су могли видети нас двоје како са уживањем читамо и разговарамо о књижевним делима, па је могуће да је то на њих додатно деловало у стварању те потребе. Данас су наши синови пасионирани читаоци, а пошто не живе у Србији, свака наша посета подразумева поклон у виду најновијих издања њихових омиљених српских писаца.”

  • Шта сте волели да читате као дечак, шта као тинејџер, студент?

“Као основац сам радо читао дела Бранка Ћопића и авантуристичке романе аутора из бивше Југославије. Касније, нарочито у седмом и осмом разреду, читао сам књиге Карла Маја, Жила Верна, али и детективске романе. Пошто је мој отац био велики поштовалац добрих детективских романа, имали смо у кућној библиотеци дела Жоржа Сименона, тада веома познатог, а данас заборављеног творца инспектора Мегреа. Тих десетак књига сам прочитао у једном даху!

У средњој школи сам се заинтересовао за ‘озбиљније књиге’, посебно за Ремарка, чија ме је антиратна тематика и дубока хуманост јако везала за такву врсту литературе. Онда су на ред дошли Хемингвеј, Андрић, Селимовић, Зилахи, итд. Као студент нисам баш имао много времена за редовно читање, углавном сам то чинио преко распуста, кад завршим са испитима. Наслова се не сећам, али претпостављам да је у то време био актуелан Добрица Ћосић. Деведесетих, кад сам опет био у прилици да редовно читам, избор аутора се проширио. Сећам се да сам са уживањем прочитао Капора осећајући га ‘на кожи’. Касније сам се од Капора, због његових политичких ставова и деловања, потпуно удаљио мада сам свестан да је као илустратор и хроничар студентског Београда седамдесетих био и остао ненадмашан. Слично се касније десило и са Ћосићем, чијих неколико последњих књига нисам ни прочитао.”

  • Шта читате данас?

“Данас читам различите књиге. Повремено се враћам већ прочитаним и на тај начин ‘обнављам градиво’. То посебно важи за Црњанског, Пекића, Андрића, Киша, Кундеру, Мана, Граса… Занимљиво је да ми нова читања доносе умногоме нов доживљај какав не памтим од раније. Можда је разлог томе што сам сада знатно старији, са већим значајним животним искуством, па боље (или потпуније) разумем књигу и аутора. Увек се радујем када се појави нова Басарина књига, јер волим његов необични стил и врцави хумор. Тренутно читам ‘Разговоре са Стаљином’ Милована Ђиласа и ‘Београдски трио’ Горана Марковића. Од српских писаца бих издвојио и Слободана Селенића, чије сам књиге прочитао још деведесетих. Велика је штета што је овакав човек и писац преминуо веома рано јер су пред њим тек биле године најзрелијег стваралаштва. Морам са споменем и дела жена-књижевница. Увек се обрадујем новим књигама Виде Огњеновић и Гордане Ћирјанић.”

  • Како се осећате у простору Библиотеке?

“Долазак у нашу Библиотеку је за мене посебно уживање. Поред тога што тамо поразговарам са запосленима који су веома љубазни и предусретљиви, увек приметим диван екстеријер и ентеријер старе, али и модерну функционалност нове зграде. Неговани травњак са магнолијом у цвату, као и осветљена фасада Библиотеке ноћу, више пута су ми били инспирација за фотографисање. Међутим, континуитет одличне организације рада Библиотеке, пројекти које реализујете, изложбе, угледни гости тематских вечери и, нарочито, посвећеност и професионалност запослених – разлози су због којих Библиотеку сматрам водећом установом културе у граду. Онда се само може замислити моја неверица, одушевљење и понос када сам сазнао да сам изабран за читаоца године!”

  • Шта књига представља за Вас?

“Књига је за мене некад бег од стварности, некад жеља да сазнам нове историјске чињенице, да уживам у добрим дијалозима и књижевно-уметничким стиловима, а некад је само пука забава. Све зависи од тренутка у коме се и сам налазим. Једно је сигурно – књига је нешто што не може да замени други, савремени начин информисања, забаве, самообразовања, уживања и сл.”

  • Постоји ли нека занимљива прича/анегдота која Вас везује за нашу установу?

“Има једна коју ћу, не без блама, испричати. Пре десетак година, из разлога којих се више и не сећам, што ме наравно не оправдава, десило се да сам задржао књигу дуже него што је дозвољено. Када сам дошао да је вратим, на моје искрено запрепашћење ми је саопштено да прво морам платити казну. Била је више него симболична, али се плаћала на првом спрату. Будући да сам се на спрат пењао само повремено, кад сам свраћао до тадашње директорке Соње Бокун Ђинић, коју дуго познајем и веома ценим, мој највећи страх био је да је том приликом не сретнем. Уопште не знам како бих смогао снаге да јој објасним ту моју бруку, али, срећом, није била горе. Касније сам јој то признао и обоје смо се слатко смејали.”

  • Да ли, осим читања, имате још неки хоби?

“Поред читања, које ми је омиљени хоби, али и потреба, волим и многе друге ствари. Некада сам био пасионирани јутарњи тркач и деценијама сам на тај начин, на Градском стадиону започињао дан, али сам пре неколико година, због повећане осетљивости грла (не каже се тек тако ‘све у своје време’), престао и вратио се другој великој љубави – пливању. Три пута недељно започињем дан пливањем. Интересује ме и фотографија, па је на сваком путовању незаобилазни део пртљага и камера. Додуше, појава квалитетних камера на мобилним телефонима значајно је ‘демократизовала’ снимање добрих фотографија, јер је опште познато да је за добру фотографију најважније ухватити прави тренутак. Посебну љубав гајим према стандардним плесовима. Већ десетак година, уз дуже прекиде нажалост, јер Шабац нема увек квалификовану особу која би водила такву школу, идем на часове плеса. Ту се окупља група људи која ужива играјући бечки и енглески валцер, фокстрот, ча-ча-ча, румбу, самбу…”

  • Шта бисте, за крај разговора, поручили читаоцима?

“Тешко је давати савет читаоцима када је књига у питању. Догађало ми се да ми се нису допале неке култне књиге које су готово сви ‘ковали у звезде’, а да су ми се допале неке друге, које су код многих читалаца прошле незапажено. Зато бих имао један практичан савет за читаоце – бележите наслове књига које сте прочитали јер се мени догађало да, пошто заборавим наслов, узмем поново књигу коју сам неколико година раније већ читао, а да то откријем тек на првој или другој страни…”