„Читао сам у Библиотеци шабачкој запис о нашим недовршеним кућама, с великим задовољством што сам у кући која се довршава.“

Запис за вечност, а на понос свих нас. Порука коју нам је Горан Петровић оставио у Књизи утисака приликом једне од посета. Пошто читаоци не могу без књига, а самим тим и књижевника, нисмо имали дилему да ли да поново позовемо једног од најчитанијих, али и највољенијих аутора. Горан Петровић, осим што је један од најзначајнијих писаца у новијој историји српске књижевности, представља и аутора коме се читаоци изнова враћају и доживљавају као свог гласноговорника, па чак и пријатеља. И управо је у једној крајње пријатној атмосфери представљена нова збирка прича „Унутрашње двориште“.

Горан Петровић је и овај пут истакао да има специјалан однос према Библиотеци шабачкој коју сматра најуређенијом у нашој земљи. „Унутрашње двориште“, како је сам аутор истакао, садржи приче из три књиге, али и једну нову по којој је цела збирка добила име и која је увршћена у Антологију европске приче. Књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков је истакао да је Горан Петровић засигурно аутор према коме се време препознаје и памти. Људима је више од истине потребна нада и управо је то разлог зашто се његовим књигама сви радо враћамо.

Пошто смо започели текст записом Горана Петровића, тако ћемо га и завршити. Пишући уводни текст за монографију „Темељ од књига“, која је објављена поводом обележавања 170 година Библиотеке шабачке, он је закључио:

„Колико је оваквих књига на свету, међутим, нико не зна. Биће да их има у многим кућним библиотекама, или у онима које обично зовемо народним. Могуће је да се нека од тих књига налази и у Библиотеци шабачкој, тој грађевини. Станите уз неки од њених прозора – читајте. Одатле можете да видите све што је под овим сводом, кровом који небом зовете.“