Нама драги Синиша Мозетић, професор математике и заљубљеник у писану реч, представио је многобројној синоћној публици у Дворани „Винавер“ своју поезију из збирке „У потрази за песмом“. Већ познат својим суграђанима по књизи „Може ли једно питање професоре?“, у којој је трагао за одговорима на питања својих ученика, у јучерашњем једночасовном дружењу открио је и другу страну своје личности. Показао је онај неухватљиви, неегзактни део свога бића који стварност претаче у стихове и који лепоту види у сваком дану у недељи. Свакодневица као вечита инспирација и поглед као стални мотив боје његове песме, чинећи тако, књигу необичне структуре.

На поетско путовање, кроз разговор са аутором, повела нас је Кристина Алексић, а стихове су надахнуто говорили глумци и стални сарадници и пријатељи Библиотеке: Вања Павловић, Марко Рибић, Марко Мозетић и Душан Симић, уз пратњу гитаре. Пријатељска атмосфера се осећала кроз сваку изговорену реч. Искреност, срчаност и љубав су кроз Синишине стихове долазиле до публике која је истински уживала.

Писање поезије је, према речима аутора, покушај да се пронађе и опише оно што нам је свима заједничко. Зато су ове песме и написане, објављене и подељене са пријатељима. У нади да ће његове песме донети читаоцима бар неки тренутак благе радости и среће, задовољства сличног ономе када са неким пијете чај или се шетате обалом, поклањамо вам једну Синишину песму:

Не дам

Баш никако не дам
све своје туге,
потрошене штоперице
бесаних ноћи.

Не дам те магле густе
путева без смера,
ни сва та јутра
када нам је небо плаво.
Баш не дам, ни мало.