„Лево од њега тече време
Десно од њега тече време…“ (В. Попа)
А он ходи својим путем… Из даљине векова, из дубине прошлости корача и данас ка нама, „деци овог века.“ Двоимени, човек и светац, Растко и Сава, увек и свуда присутан где се помиње српско име – на земљи и небу, у чудотворној води и ваздуху, у рајској природи, у богатству језика, народној традицији, државности, праву и закону.
У Савином извору огледа се светост младог принца; са Савинца пројављује се Сава као благи божанствени младић чија је „душа зашла у дубину Божје љубави“; са милешевског зида прати нас дубоки, брижни поглед светог оца; из књига његових учимо се и речи закона, и топлом слову синовљеве љубави; са светих икона Богородице Тројеручице и Млекопитатељице штити нас отисак руке која их је донела…
Кога се данас сећати и о коме будућима приповедати ако не о „племенитоме и отменородноме дечаку који, владању намењен, царевању и таштини, свили и кадифи, напусти дворе очеве, вођен златном сликом земље ове на небесима и одбеже у тиховање, сухоједеније и одрицање. Многа чуда чинећи, браћу мирећи. Народе зближујући, разбојнике одбијајући, мора стишавајући, болне лечећи, нишче штитећи, књиге пишући, цркве оснивајући, он се, с димом од костију својих, вознесе увис, пастир небески и благи, и мироточиви.“ (В. Стевановић)
А он…
„Путује без пута
И пут се за њим рађа“ (В. Попа)
Кроз мрачна беспућа земље отвара путе и поставља светила виду: отвара очи, уши и уста, да што очима виде и ушима чују, устима створе.
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?(…) Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају…“ саветује га отац, Симеон.
А Свети не само да чува очеву заповест о језику у срцу, већ заостали народ обремењен паганством усмерава на пут праве духовности, изводи на пут православља. Путује по народу и даје му крила како би долетео до висина на којима царствују култура, књижевност и сликарство.
„Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим и путеве своје исправљај,“ понавља у себи Сава речи очевог завета и одлучно спроводи његову мудрост.
А ми, познајемо ли ми, данас ово наше осмовековно видело света? Имамо ли штогод од Савине мудрости, праведности и одлучности? Којим путем ходимо ми?
