„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ Вук Стефновић Караџић
Међународни дан матерњег језика се слави од 1999. године када је Генерална скупштина УНЕСКО-а донела одлуку да се тај дан обележава као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у Бангладешу, јер су протествовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Чланице организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) на овај начин указују на значај поштовања основног људског права које нам омогућава да се у свим приликама користимо својим матерњим језиком, а тако негујемо језичку културу заједнице којој припадамо. На овај дан се промовише и мултикултуралност и вишејезичност као богатство одређене територије, а истовремено и смањују потенцијалне тензије у друштву. На овај дан се гласније говори и о праву националних мањина на употребу матерњег језика у школству, култури, медијима. У Србији је у употреби 13 језика националних мањина, углавном у Војводини, у којима 65 000 ученика похађа наставу.
Српским језиком говори око 12 милиона људи. Иако матерњи језик представља темељ националног идентитета, евидентно је да наши ученици имају најмањи број часова матерњег језика у Европи, до пет недељно. У Француској, рецимо, млађи основци имају 12, у Немачкој, Јапану и Шведској по девет часова недељно. У Русији матерњи језик има натпредметни статус, а деца га имају девет часова недељно, плус часови књижевности. У Србији је најтежа ситуација у средњим стручним школама, где ученици имају недељно два или три часа српског језика и књижевности.
Не заборавимо, српски језик је тамо где је одувек и био – у школама, књигама, библиотекама, у народу. Бити немаран према свом језику исто је што и бити немаран према себи. Не постоје мали и велики језици. Сви су велики и сви су важни. Ипак, дозволите да закључим да је за нас ипак можда најважнији језик на којем мислимо, пишемо и сањамо. Покажимо му то.
Кристина Алексић