Дан Михаила Ђурића
Дан Михаила Ђурића у Шапцу
Ј. Подгорац Јовановић / / Вести, Предавање / 25. новембра 2020.
“Највећа невоља данашњег света јесте невоља неувиђања невоља.”
Михаило Ђурић
Данас је, пети по реду Дан Михаила Ђурића у Шапцу. Неприлика која је задесила цело човечанство натерала нас је да ову изузетну прилику обележимо како невоља налаже, снимљеним предавањима изузетних културних посленика који говоре о непроцењивој величини академика Михаила Ђурића.
Предавање професора Мила Ломпара „Схватање нихилизма у делу Михаила Ђурића“, које је требао да одржи ученицима Шабачке гимназије, као и предавања на тему: „Етос јавног деловања Михаила Ђурића“ професора Часлава Д. Копривице и професора Јовице Тркуље можете видети на YouTube каналу Библиотеке шабачке. Текст професора Александра Гордића, који је сваке године учествовао у обележавању Дана Михаила Ђурића у Шапцу ће, такође бити део зборника радова посвећеног овом знаменитом Шапчанину.
И под чудним околностима, без контакта и живе речи која највише инспирише, обележићемо Дан Михаила Ђурића, не само кроз предавања о нихилизму и активном друштвеном ангажману, већ, пре свега да одамо почаст једном од највећих Срба свих времена, човеку који је гајио априорно поверење у људе, иако је имао безброј разлога да буде “рационално параноичан” или неповерљив до крајњих граница. Заиста је био чувар достојанства филозофије и српства и њихов корифеј, зато му, бар овако скромно, какав је и сам био, одајемо почаст.
У савременој српској филозофији и друштвеној науци влада неподељено мишљење да је академик Михаило Ђурић један од најбриљантнијих српских филозофа и професора Београдског универзитета – дубоки мислилац, сјајан писац и надарен и надахнут академски беседник.
Професор Ђурић је рођен 1925. године, у Шапцу, од оца Стевана, судије, и мајке Милице, учитељице. Отац, Стеван Ђурић, ратовао је у Првом светском рату, као један од 1.300 каплара у славном Ђачком батаљону, те је од њега Михаило наследио љубав према истини и правди.
Трагични случај професора Михаила Ђурића, који је седамдесетих година XX века био осуђен за деликт мишљења у комунистичкој Југославији и послат у злогласни пожаревачки затвор, је пример систематског уништавања слободног и критичког мишљења и прогона културних посленика у Србији. За деликт мишљења, због којег су за своја уверења, ставове и опредељења, пред судовима СФР Југославије, одговарали многи научници, филозофи, новинари, политичари, интелектуалци, свештеници свих вероисповести, одговарао је и Михаило Ђурић. Његово суђење је школски пример монтираних судских процеса за деликт мишљења у Брозовом ауторитарном поретку.
Суђење Михаилу Ђурићу, који је због критике уставних амандмана и далековидог предвиђања онога што ће вештачку творевину Југославију задесити двадесет година касније, је имало много шири друштвени значај, а пресуда је одлучила о „судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања.“ Као и Сократ који је осуђен да квари атинску омладину, тако је и мишљење и деловање Михаила Ђурића прогнано из јавности уз примену свих могућих средстава репресије, иако је професор увек и само настојао да код својих ђака „пробуди љубав према истини као највећој страсти ума или, што је исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера.“ Било је то време када критичко преиспитивање ставова, схватања, мишљења и њихово мењање није остваривано пред судом науке већ пред кривичним већем, у суду и Савезу комуниста.
Михаило Ђурић је пример одговорног, храброг, ангажованог интелектуалца који у јавном деловању иде својим путевима, самосвојног у својој аутономној критичкој позицији, а све његове мисли, текстови и јавни наступи су настајали по унутрашњем налогу и „блискости са васељеном идеално-нормативнога, из срођености с њоме.“ У свим његовим текстовима и наступима истичу се критика једноумља, прогона аутономних аутора и уверење да је услов достојанственог живота слобода мишљења и говора. Увек је настојао да буде, не идеолог већ филозоф и да не затвара очи пред мрачним странама савремености, већ да поставља питања и тражи одговоре.
Премда оптуживан за српски национализам, професор Ђурић је пре свега и искључиво био родољуб, патриота европског, просвећеног варијетета, Европљанин у најдубљем смислу и најбољи кандидат за Европу у смислу познавања њене баштине и културе, владања бројним класичним и савременим европским језицима. Упозоравао је на опасност од ширења погубне, безумне заразе националистичке искључивости и нетрпељивости у времену када је уносније повијати се и прилагођавати него противити се и пркосити.
Када је почетком деведесетих година, док су у току биле санкције против Србије, против којих је он жестоко интелектуано реаговао, држао предавања у Швајцарском филозофском друштву, упитали су га да ли је он заиста Србин када је способан да тако умно збори о филозофским проблемима док његови сународници силују, кољу и пеку на ломачи своје најближе комшије. Када је одговорио потврдно, узвраћено је неверицом и питањем какви су онда ти остали Срби, професор Ђурић је додао да су ти други сународници још бољи од њега и да он спада у доњу трећину.
Сагледавајући трагична збивања 1999. године, Ђурић је аргументовао у корист мишљења да је Србија на бранику Европе, да је разарање Србије „насртање на саму идеју Европе“, а отпор тој „не скривљеној, већ досуђеној невољи“ филозоф може схватити једино као одбрану духовне Европе.
Професор Ђурић, витез слободе, посленик врлине и пркосник судбине, доследно се држао Кантовог начела: „Врлина је морална снага у обављању своје дужности, која никада не треба да постане навиком, већ да увек сасвим нова и изворна произилази из начина мишљења.“ Живео је у платонистичком свету вечних вредности и сматрао да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“, ослобађао нас је једноумља, лажне вере, заблуда, предрасуда, лоших ауторитета и зато његов живот и дело светле као вечна идеја, као путоказ свима који вечно гледамо у звездано небо над нама и морални закон у нама.
„Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичног српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења, то јест, све док у нама гори племенити пламен умне воље за непрекидним самопотврђивањем тог световног тројства… Јер, мишљење одговара свом највластитијем задатку једино онда када брине о свом највишем људском добру.“