Награда „Игор Белохлавек“ или Прича о трајању

/ / Вести / 19. новембра 2021.

Прича о Игору Белохлавеку није почела у Библиотеци, а ту се и не завршава. Овде, међу књигама, позајмили смо само један сегмент вечности, у којој овај уметник засигурно борави. Пре тачно десет година је, у сарадњи са Народним музејом у Шапцу, установљена изложба за добитнике Награде „Игор Белохлавек“, која се додељује за најуспешнијег младог аутора у оквиру Октобарског салона. Стављамо тачку на прву деценију те изложбе, која, осим талентованих младих уметника, окупља и све оне људе који у трајању виде наду.

На овим нашим просторима су се врлине и праве животне вредности увек некако подразумевале. Опчињени смо мишљу да смо сви добри, морални, да поштујемо друге, да смо вредни, поштени, осетљиви на знање… Укратко – најбољи смо. Верује се да се врлине стичу рођењем и да наше постојање истовремено значи и њихово. А не значи. Као и све друго у животу, на њима је потребно радити, неговати их. У томе је кључан континуитет, категорија у коју се не разумемо баш најбоље.

Демантовати стварност је подвиг, а подвигу су склони само храбри! Храбри смо – трајемо. Скоро 175 година је иза Библиотеке шабачке и свих њених запослених. Истрајавамо у трајању (опростите на стилској некоректности, оправдана је). И управо је ово добар увод за причу о једном великану, изложби, о уметности и граду у коме је све могуће. Чак и само трајање.

Изложбе у Библиотеци шабачкој за добитнике Награде „Игор Белохлавек“ за све нас су посебне – за младе уметнике су одлична шанса да свој стваралачки израз поделе са другима, а нама из културе прилика да подржимо таленат, труд, рад, знање… Након изложби осам младих аутора, свима је било јасно да је будућност шабачке уметничке сцене у сигурним рукама. Оља Мићић, Драгиша Маринковић, Милан Ракић, Звонко Петровић, Миодраг Самарџић, Александар Вечериновић, Милош Благојевић и Немања Миленковић досадашњи су добитници Награде „Игор Белохлавек“. Њихови радови су део уметничке збирке наше установе. Наставили су путем којем је целог свог живота ишао уметник и педагог чије име ова Награда носи.

Сећања на појединце који су свет учинили бољим местом су неопходна јер нас опомињу, мотивишу. Када се осврнемо, прошлост нам делује блиставо, а није била таква. Сјајном су је учинили сви они који су веровали. Постоје сведочанства о томе да су се људи књизи и читању окретали у годинама глади, ратова. То је био њихов начин да преживе. Истовремено су осећали потребу да стварност учине подношљивом. Нико нам не брани да се и сами тако спасемо.