Охристовљење кроз трпезу љубави
В. Тимотић / / Вести, Некатегоризовано / 4. новембра 2019.
Лето несигуно уступа свој трон златној краљици, прекраћујући сунчане нити својим мокрим велом. Смирај природе и некакво спокојство у ваздуху.
Црква. Смиреност у души, свечаност, достојанство и понос у срцу. Подвижнички погледи светитеља са иконостаса и фресака. Мирис тамјана, треперави сјај свећа и песма „Свјати мученици“… Време је крсних слава…
Кућа. Исти доживљај, уз много породичне љубави и топлине. Свечана атмосфера. На зиду икона заштитника дома и треперење кандила, на столу славски колач, жито и вино. У мислима молитве за добро здравље и заштиту укућана и гостију…
Славећи нашу крсну славу, захваљујући Светом Сави, оживљавамо успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо примили Христа у своје срце и свој дом.
„Слављење Бога и Његових Светитеља и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом православљу, неодвојиво је од заједничке Свете литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје. И први хришћани су на сличан начин славили славу, као што и ми данас славимо, и као што наши свети манастири и цркве данас славе: после завршене Свете литургије у храму, сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави. Света крсна слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.“ (Преузето са: https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=64&Itemid=78)
Библиотека шабачка, бивши Владичански двор, у духу првобитне намене своје зграде, овога пута Тематски кутак посвећује пореклу и прослављању крсних слава код Срба. Пригодну литературу можете пронаћи на полицама Позајмног одељења за одрасле.
Има ли чега
Што је без њега
Где мрва Духа Његова није –
Он свуда стиже –
Теби најближе
Он је у срцу твом што бије:
Кад се такне твог слуха
Било вечног Духа.
(Из песме „Бог“ Ђуре Јакшића)
