Од краја 19. до поткрај 20. века, машина за писање била је револуционарна новина која је окончала историју писања дугу више од пет хиљада година и у којој се претходно догодио само један сличан прелом – када се са ручног прешло на умножавање текстова штампарском машином. Писаћа машина нема једног проналазача већ се развијала преко низа прелазних проналазака. Прва за ширу употребу патентирана је у Америци 1868. године, а први модел пласиран је на тржиште 1873. године. У Европи је фабричка производња писаћих машина започета у Немачкој 1890. године. Златно доба била је шеста деценија 20. века, а крај је дошао са ером компјутера. Од 2000. године производња је поступно обустављана, а 2011. у Мумбају у Индији затворена је и последња фабрика писаћих машина.

Први писац који је користио писаћи машину био је Марк Твен, а неки писци и век и по касније тешко су прихватили смрт машине за писање, јер су, кажу, са њом били „очи у очи“ са оним што пишу.

Најстарији српски новинар Витомир Бујишић од писања се опростио књигом „Мојим пријатељима“, а посебном пријатељу Томиславу Арсеновићу оставио је своју писаћу машину са посветом. Када су оба писца отишла у неки бољи свет, машина је, добротом Светлане Арсеновић, Томине супруге, дошла у Библиотеку шабачку.

***

Новинар и књижевник Витомир Бујишић рођен је 3. октобра 1917. године у Криваји, одакле је његов отац, свештеник, премештен 1924. у Шабац, а 1932. године у Београд. У ова два града се школовао (у Београду је завршио Учитељску школу), затим је радио као учитељ у селима Подриња. Новинарством је почео да се бави 1944. године у шабачком листу „Глас Подриња“, где је био новинар, главни и одговорни уредник и директор. Након привременог укидања „Гласа Подриња“, Витомир Бујишић био је уредник листова „Нови дани“ и „7. јули“, дописник Танјуга из Тузле и уредник и директор Радио Тузле. Када је крајем 1954. године поново покренут „Глас Подриња“, вратио се у Шабац. Био је главни и одговорни уредник листа и директор Новинско-издавачке и радио-установе „Глас Подриња“, одакле је отишао у пензију 1975. године. До краја живота је остао везан за новинарство, „Глас Подриња“ и Шабац, којима је посветио већину од 28 књига које је написао.

Члан Удружења новинара Србије Витомир Бујишић био је пуних 70 година. Добитник је бројних награда, међу којима је и Награда за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе.

Умро је у 98. години, на Божић 2015. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.

***

Књижевник, уредник шабачких књижевних часописа и историјских пројеката, Томислав Арсеновић рођен је 29. фебруара 1932. године у Штитару код Шапца. Гимназију је завршио у Шапцу, а Филозофски факултет, група југословенске књижевности, у Београду.

Почео је у просвети, радио је као професор у средњој школи у Шапцу, одакле је отишао у публицистику, историјска истраживања и књижевно стваралаштво. Био је покретач и главни уредник шабачког часописа „Уствари“, а у Међурепубличкој заједници за просвету и културу „Сава“ покренуо је и уређивао часопис „Провинција“. Сарађивао је у бројним листовима и часописима Србије и Југославије. Ипак, највеће домете остварио је у књижевном стваралаштву, у књигама: „Кораци по живом“, „Доба раних хладова“ и „Доба позних хладова“. Књига „Доба вечних хладова“ остала је у рукопису. Називали су га „српским Исаком Бабељом“ који је „своје приче утемељио на жестокој фабули, на сведеном изразу и филозофској поенти“.

Добитник је бројних признања међу којима је и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

Томислав Арсеновић умро је 17. фебруара 2019. године у Шапцу  и сахрањен у породичној гробници у Штитару.