Портрет најбољег читаоца: Страхиња Полић

/ / Вести / 12. децембра 2019.

Име Страхиња Полић има посебно значење у нашој Библиотеци. Одмах помислимо на културног, васпитаног и увек насмејаног младог човека који упорно тражи нешто у књигама. Срдачан поздрав који нам сваки пут упути при одласку открива нам да је потрага успешно завршена. И тако годинама. Један од оних читалаца којима се посебно радујемо. Због свега наведеног, а посебно због истанчаног књижевног укуса, заслужено је, поред Душана Станојевића, о коме смо већ писали, прошле године добио титулу најбољег читаоца Библиотеке шабачке. Страхиња ће остати упамћен и као први корисник који је ушао у новоотворену читаоницу за периодику у Анексу Библиотеке. Сазнали смо и да је велики амбасадор наше Установе у престоничким академским круговима. Један од оних младих људи који има шта да каже и покаже. Зато смо веома срећни што, као асистент на Учитељском факултету у Београду, то свакодневно и чини. Поштовани читаоци, представљамо вам момка због ког верујемо у једну бољу верзију живота.

Да ли се сећате када се код Вас јавила љубав према писаној речи?

„Мој однос према читању је, све до средње школе, био променљив. Знао сам бити предани читалац недељама, али би исто тако било тренутака кад уопште нисам читао. Негде у првим разредима основне школе сам написао неколико дечјих,  невештих песама. Ваљда сам и сам био свестан да су подстреци мог драгог учитеља Свете Грковића били више израз његове доброте него потврда њиховог квалитета – тако да сам убрзо и одустао од писања. Све до средње школе релативно скромне и непостојане читалачке навике углавном је (п)одржавао мој деда, Сава Полић, који је био наставник српског језика. Даље су их уобличили и развили професори Шабачке гимназије, пре свих Маријана Исаковић и Мирослав Јовановић, који су и учврстили моју намеру да упишем Филолошки факултет.“

Сећате ли се свог првог доласка у Библиотеку?

„Будући да је деда био страствени читалац и члан Библиотеке (један од оних који уредно и предано воде евиденцију о прочитаним књигама), самостално сам се учланио тек у средњој школи. Дакле, већ 15 година, са малим паузама у току студија, Библиотека је простор у коме волим да проводим време. Наравно да се сећам свог доласка, био сам фасциниран чињеницом колико је леп осећај бити окружен књигама.“

Шта сте волели да читате као мали, а шта као тинејџер, касније студент?

„Kао мали сам рано имао прилику да се упознам са бројним песмама наше народне епике, које смо деда и ја ‘драматизовали’ подражавајући мегдане Марка Kраљевића и Мусе Kесеџије, Бановић Страхиње и Влах Алије. Лектиру сам углавном доживљавао као досадну и напорну изузевши дела са авантуристичком тематиком. До средње школе сам махом читао пустоловне или детективске романе, а понајвише епску фантастику. Временом су се читалачки афинитети мењали, постајало је лакше ‘кретати се’ кроз нека дела, а она ‘непроходна’ сам почео да доживљавам као својеврсни изазов. Kласици ме нису занимали све до средине средње школе и, наравно, на факултету.“

Шта читате данас?

„Будући да радим као асистент на Учитељском факултету у Београду на предмету Kњижевност за децу и младе, понајвише посећујем Дечје одељење Библиотеке шабачке. Срдачност и љубазност Ваших колегиница са Дечјег одељења још нису поколебали моји (пре)чести доласци и атипични захтеви. Овом приликом им се захваљујем на стрпљењу и помоћи. Парадоксалност оног који се бави науком о књижевности се налази у томе да мора вечито да изналази прилику да чита и оно што би му пружило чисто читалачко уживање.

Моје свакодневно читање засновано је на научноистраживачком раду. Покушају да се (колико је могуће) прати актуелно књижевно стваралаштво, како за децу, тако и за одрасле и, напослетку, враћање класицима. Ако бих морао да илуструјем примерима, то би изгледало овако: ‘Теорија песничке слике’ Тихомира Брајовића, ‘Све је у реду’ Јасминке Петровић и ‘Велики јуриш’ Слободана Владушића.“

Kако се осећате у простору Библиотеке?

„Библиотеке понајбоље одсликавају однос једне средине према својој култури. Kао симболичко и дословно средиште културног памћења, Библиотека шабачка на најбољи начин илуструје свој статус у нашем граду: њени положај, трајност и однос према читалаштву уливају поверење и неопходни оптимизам у времену у којем култ књиге одавно не постоји, а друштвено-хуманистичке дисциплине бивају скрајнуте на руб науке. Нашу Библиотеку доживљавам као уточиште у којем распирујем знатижељу.“

Шта конкретно за Вас представљају књига и читање? Да ли су бег од реалности, тренутак осаме посвећен дијалогу са собом?

„Пре бих рекао да је књига данас, више него икад, постала бег у реалност. У простору бесконачних симулација живота, књига је, чини ми се, један од начина повратка њему.“

Да ли постоји књига коју бисте посебно издвојили? Или писац?

„Књига која је заувек изменила мој однос према књижевности је Кафкин ‘Процес’. Била је то ствар тренутка. Сензибилитета романа који се поклопио са њим и необичног приповедног света који ме је збуњивао, привлачио и плашио. Мој омиљени писац је Милош Црњански. Ако бих морао да издвојим једну књигу, онда је то ‘Дневник о Чарнојевићу’ због блиставог и непоновљивог уметничког израза којим је артикулисан један ужасавајући историјски моменат и искуство појединца у њему.”

Kако сте се осећали када сте сазнали да сте најбољи читалац Библиотеке у свом родном граду? Осим читања, имате ли још неки хоби?

„Морам рећи да сам био изненађен и, наравно, почаствован. Ако је критеријум за избор био заснован на броју збуњујућих и досадних захтева, од Позајмног одељења за децу и одрасле или Одељења периодике, онда бих могао рећи да је заслужено. Будући да је читање пре свега професионална оријентација, а потом и хоби, трудим се да слободно време проведем бавећи се рекреативним спортом.“

Порука за читаоце и библиотекаре…

„Читање у данашњем друштву, без намере да задобије смисао суморног и апокалиптичног, поприма призвук једног езотеричног или мистичног обреда. Преданост књизи и читању из угла савремености доживљава се као нејасна, тајновита, збуњујућа радња и као хир неколицине. Читање је стога једна врста привилегије која се тешко стиче, а које се човек још теже одриче.“