Како се постаје суперхерој

К. Алексић / / Вести, Деца / 9. децембра 2021.

Варате се ако мислите да се ми, у покушајима да култура постане потреба, не уморимо. Обесхрабримо. Разочарамо. У заблуди сте ако вам се учини да је борба против бесмисла лака, па чак и ако се браните са књигом у руци. Грешите ако мислите да не знамо како се тешко ствара читалац, а тако лако губи. Не дозволите да вас завара тишина у храмовима културе. Некад је баш она најгласнија. Доказ за то је породица Јовановић. Наши суперхероји поседују супермоћи које су настале у тишини, уз књигу. Марта, Влатко, Бојана и Драган чине породицу која упутство за употребу живота проналази баш тамо где треба – међу страницама књига. За нас који се бавимо културом они представљају драгоценост. Дају нам енергију, вољу и изнова обнављају наду и веру у будућност у којој би знање било потреба. Породица Јовановић је за нашу свакодневицу догађај. Они су решили да не дозволе животном темпу да их укалупи. Чим дани у недељи претерају са обавезама, Јовановићи одлазе у природу. Пошто смо навикли да све лепе вести делимо са вама, тако ће бити и овог пута! Представљамо вам наше читаоце ударнике – Марту, Влатка и маму Бојану.

• Бојана, да ли сећате својих читалачких почетака?

„Наравно. То је било у петом разреду основне школе када сам прочитала неки од романа Агате Кристи. После је била актуелна научна фантастика. Чини ми се да сам баш тада одлучила да студирам књижевност. Сви су покушали да ме одговоре уз образложење да су у просвети мале плате, али сам била чврсто решена да љубав према писаној речи пренесем на млађе генерације.  И дан-данас уживам у свом послу. Моји ученици и колеге ме питају како сам то стално добро!“

• Да ли су чланови Ваше породице читали и сматрате ли да је то важно за формирање читалачких навика?

„Моји родитељи, рецимо, нису читали. Чак сам рођеном брату, који је три године старији од мене, препричавала лектиру. Кажу ми да личим на баку. Била је кројачица, домаћица, али је много читала. Са друге стране, наша деца су од рођења окружена књигама. Навикли су да ја стално имам неку при руци, као што су навикли да у торби имам флашицу са водом. Дефинитивно је најбоље учење по моделу, без пресије. Дешава се да се Влатко ујутру пробуди, узме књигу и врати се у кревет да би читао. Никада им нисам рекла: ‘Хајде сад мало читајте!’, једноставно имају потребу. Марта је једном дошла у Библиотеку и рекла: ‘Јао, колико овде има књига, кад ћу ја то све стићи да прочитам!’ Као мала је волела бајке, али је у почетку желела да јој читамо само једну исту – ‘Вук и седам јарића’. Нама је то било чудно, почели смо да истражујемо и открили смо да деца воле да им се читају исте приче јер се тако осећају сигурније. У првом разреду је нашла неки свој стил. Влатко прати све нас, на њега буквално нико није утицао. Он, рецимо, никада није волео бајке. Није имао ни пуних пет година кад је почео да чита, све нас је изненадио. И супруг ужива у читању, ту нам се укуси не поклапају, али волимо да разменимо ставове. Он је својевремено писао и путописе, а један му је објављен у књизи „Неутабаним стазама.“

Госпођица Марта иде у Основну школу „Јеврем Обреновић“. Тренира кајак. Није баш одушевљена књигама које су у школској лектири… Тренутно чита „Само не Ајви Покет“ Кејлеба Криспа.  Марта воли да поклања књиге, али и да их добија. Нису јој стране игрице, као ни друштвене мреже. Има зеца Флафија. Обожава шуму, ужива у камповању.

• Марта, да ли твоји другари читају?

„Неки да, неки не. У школи ретко кад разговарамо о књигама, готово никада. Једна другарица са тренинга такође много чита па сам њом волим да попричам.“

• Како бираш књигу када дођеш у Библиотеку? Да ли су твоји критеријуми приликом одабира интересантне илустрације на корицама или препорука другара, библиотекара?

„Обично мама погледа на интернету који су то нови наслови, па потражимо у Библиотеци. Дешава ми се да ме библиотекарке питају шта читам да би оне то касније препоручиле другој деци.“

• Како си се осећала када си пре две године сазнала да си проглашена најбољом читатељком на Одељењу за децу?

„Била сам веома срећна! Рекла сам то другарима и учитељици. Била сам поносна, али сам и пожелела да још који пут будем међу најбољим читаоцима.  То ме је мотивисало да читам још више!”

• Шта би волела да будеш кад порастеш?

„Волела бих да се бавим графичким дизајном или да пишем књиге.“

• То је све веома креативно, да ли си већ нешто написала?

Бојана: „То је веома занимљиво питање. Марта чита, али је у почетку имала проблем са писањем. Свака тема за домаћи јој је изазивала нервозу, па сам кроз разговор схватила да она сматра да је састав заправо приказ емоција. Онда сам јој објаснила да нико од ње не тражи да износи своја осећања, а ни оно што не жели никоме да каже, већ да може теми да приступи на неки свој начин. У међувремену је почела да пише песме.“

Верујете да је добро јаче од зла

Добро је добро, а зло је зло,

То је јасно као када ногом ударите о тло,

Добро је зло за мир одувек молило,

Затим би добро, зло заувек поразом полило.

Верујте ми! Зар нећете?

Ако си зао, добро победиће те,

Ако си добар, за победе спреми се,

Буди храбар, на зло устреми се.

Сви у то верују,

А неки некад и претерују,

Мада, у то се мора веровати,

А зло се не сме шеровати.

Добро увек битку добије,

И зло својом снагом побије,

Зло ипак казну попије,

Према тој причи настану разне копије.

Влатко иде у Вртић „Бубамара“ и обожава васпитача Ђорђа. Омиљена књига му је „Лоши момци“, шести део. Важно му је да књига има занимљиве илустрације. Воли да чита приче о суперхеројима, сматра да је немогуће да он то постане. Воли да се игра аутићима.

• Бојана, да ли бисте могли да поделите са родитељима Ваша искуства (као професорке матерњег језика, али и мајке) – на који начин могу мотивисати своје малишане да слободно време проводе уз књигу? Време у коме живимо је тешко, родитељи много раде и сами су збуњени. Оваква прича им је сама по себи мотивација…

„Мислим да и родитељи и наставни кадар брзо одустају од младих и да се усталила она реченица: ‘Њих ништа не занима!’ Понекад имам утисак да људи који раде с децом немају довољно самопоуздања, а онда ни мотивације, деци се не пружа прилика. На Марту јако негативно утиче ако је прочитала књигу и посветила се томе, невезано за то да ли јој се допада или не, а схвати да нема са ким да разговара о прочитаном, нико је није питао. Чињеница је да је код нас оцена главна мотивација, а након тога подстицајна мотивациона средина. Млади размишљају овако: ‘Што да читам ако ме неко не пита, ако нисам добио награду!’ Важно је да се деци представи да није срамота ући у било коју установу културе иако тамо нису били до своје 18. године. Добар део наставног кадра и родитеља тврде да су генерације потпуно изгубљене и да ми ту ништа не можемо да предузмемо. Тврдим да можемо. Моје колеге сматрају да се деца са 17 година не могу преваспитати, ја тврдим другачије. Из искуства. Дешава се да ученик у 4. разреду почне да чита лектиру иако је пре тога слегао раменима и одбијао да сарађује уз чувену реченицу: ‘Упишите ми 1!’ Проблем је и то што се деци не нуди никакав садржај. Рецимо, путем тог истог мобилног телефона се може пронаћи неки компромис, може се, уз адекватне илустрације, понудити прелазно решење до циља. И мобилни телефони и садржаји које они пружају могу да се уклопе са читањем, одласком у природу. Постоје електронска издања стрипова, забавници. Имам пријатеље који ме готово свакодневно моле да им пошаљем све те линкове, немају времена да сами истражују. Ево, примера ради, овогодишња добитница награде за најбољу читатељку Дечјег одељења Библиотеке шабачке је Милица Зечевић. С поносом могу да кажем да је она наша ‘ученица’ по питању читања. Њен тата ради са мном у школи и распитивао се шта моја деца то читају и шта може да уради да би своје дете подстакао. То је био њен почетак, а сад иде нашим стопама.“

• Дакле, мотивација је кључна?

„Управо тако. И породица је кључна. Ако дете види родитеље са књигом, веће су шансе да је и само узме. После ту фину навику развијају васпитачи, учитељи, наставници, професори. Дакле, то је један ланац који не сме да се прекине. То је процес који траје. И само спонтано, без пресије. Имам утисак да родитељи често, када желе да им дете чита, чине то да би се некоме похвалили, а то није унутрашња мотивација. Морамо да будемо ту за децу која желе више.“

• Постижете запажене резултате са Вашим ученицима на многим такмичењима и конкурсима. Како Ваше колеге реагују на те активности и успехе?

„Обично кажу: ‘Бојана има вишка времена’ или ‘Бојана воли да ради’.“

• Да ли сте задовољни културним садржајима који се нуде младима у нашем граду?

„Мислим да су установе културе понекад успаване када је однос према младима у питању. То сам схватила после ванредног стања када су ђаци тражили неке активности. Одлазили су у невладине организације, нису добили повратне реакције или нису били задовољни активностима које им се нуде.  С друге стране, када су долазили на стрип-радионицу у Библиотеци, нису желели да иду кући. Била сам изненађена када сам схватила да многа деца која воле да читају, немају чланску карту градске библиотеке. Купују књиге па се размењују или иду у школску библиотеку.“

• Марта, шта би, за сам крај нашег разговора, поручила својим другарима? Зашто да долазе у Библиотеку?

„Мене често другарице питају да их доведем у Библиотеку. Кажу: ‘Јао, ти живиш поред Библиотеке, хајде нас води тамо, то је твоје двориште!’ Важно је да сви моји вршњаци долазе јер ће ту увек пронаћи оно што им је потребно.“

Бојана: “Марти је, рецимо, занимљивије да дође у Библиотеку и узме књигу овде, а не са наше полице! Мене понекад буде срамота што имамо лектиру, а неком другом је одузимамо.”

Када је било ванредно стање, Библиотека шабачка није радила, a Марти је недостајао један од делова Харија Потера који није стигла да прочита. Нису радиле ни књижаре. Тада је дошла на идеју да отвори своју библиотеку и да издаје књиге другарима. Пошто је њен тата програмер, сели су да праве базу података…

Какво олакшање! Нисмо сами! Каква дивна деца расту под нашим кровом! Разговор са породицом Јовановић је за мене био празник. Постоје људи којима је важно оно што радимо! И ето на кратко изгубљеног смисла. Ето инспирације! А ето и нове библиотеке у нашем малом граду – Библиотека породице Јовановић. Одељење за одрасле нека уређују мама и тата, Дечје ће бити у Мартиним рукама. Питате се која је Влаткова улога у свему томе? Као сваки суперхерој, он мора да негује своје супермоћи. Читањем.