Чак ни врео августовски дан није спречио Шапчане да присуствују отварању изложбе „Оком камере хиландарског монаха“. Програм је реализован у оквиру „Шабачког културног лета 2024“, а у сарадњи са Задужбином Свети манастир Хиландар и Добротворним образовним удружењем Светог манастира Хиландара „Теофил 1198“. Поставку чине фотографије монаха Милутина Хиландарца на којима су приказане слике из манастирског живота. На отварању изложбе су, поред Јелене Подгорац Јовановић, директорке Библиотеке шабачке, говорили Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара и Нела Мечанин, представница Удружења „Теофил 1198“. У програму су учествовале сестре Арсеновић. Сви заинтересовани суграђани ће поставку моћи да погледају до 3. септембра 2024. године.
***
Изложба „Оком камере хиландарског монаха“ осмишљена је да нам представи и приближи различите обрисе хиландарског живота кроз светлописе које, као своје монашко послушање, снима Милутин монах, светлописац српске царске лавре. Ипак, њена вредност није избор тема које нам доноси, нити што нам упечатљиво представља манастирску свакодневицу, његову древност и лепоту, па чак ни то што сведочи о побожности. Видели смо много изложби са светлописима чија је тема био Хиландар, учили смо о њему, па мало тога има што, макар у општем смислу, није већ представљено или речено.
Права заслуга светлописа који су пред нама је та што нас подсећа на таленат који човек поседује – како га је употребио и да ли га је умножио. Ови светлописи говоре о таленту који је један човек, наш светлописац Милутин, открио у свом преображеном животу као хиландрски монах. Они нас подсећају и на таленте које су свети родоначелници, отац и син, пројавили својим животом и подвигом умножавајући их кроз ову велику светињу и поколења монаха која су породили српском народу на Гори Атонској. Светлописи говоре и нама, побуђују и нас да се окренемо својим изворним даровима, да и сами примимо на себе смерну послушност према сопственом призиву: „да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Мт. 5:16).
На светлописима Милутина монаха уочљива је дихотомија која представља особину његовог стваралачког израза и која открива једну особену естетику. Вешто кадрирање, које упечатљиво следи конвенцију и природни положај посматрача, као и наглашавање дубине простора, јасним истицањем различитих планова унутар њега, уз очување форми, од људске фигуре до предмета и објеката, представљају Милутинове стилске особености и означавају наклоност према реалистичном изображавању виђеног. Када је нека карактеристика присутна у свакој теми и код сваког мотива, јасно је да не долази од објектива камере него из ока сниматеља. Њено порекло представља искључиво ствар унутрашњег Милутиновог осећања и начина на који он посматра свет. Рекли бисмо да је то природни, душевни таленат светлописца, онај који је се открио и умножио марљивим вршењем послушања.
Са друге стране, озареност простора, који је свуда окупан светлошћу, чак и у сликама из цркве, које иначе природно одишу контрастима светла и мистичне тмине, па и тамо где су ноћне сцене, када су лица обасјана само под светлошћу воштаница, а све остало замиче у силуете, сенке и обрисе, тамо је Милутин, у пуном смислу речи, светлописац. Он тада упоредо са својим реализмом, речима уметничког сензибилитета, открива и романтичарски замах. Но, то је само условно објашњење, јер у овој сензитивности у ствари препознајемо присуство духа; оно што је унутрашњим откровењем примљено и што се потом неминовно раздељује.
Наречену симбиозу препознајемо на свим темама и мотивима који су нам представљени: у портрету, у пејсажу, на великој панорами Хиландара са окружењем, чак у приложеним свечаним фотографијама, у жанр сценама и мртвој природи. Документарно-свечарска форма ових светлописа – као практичан мотив због кога је њихов највећи број уопште и настао – досегла је сасвим нов квалитет. Када приликом снимања настану светлописи који представљају поспољавање унутрашњег бића светлописца, када, бележећи аутентични призор, он не само да превазилази документаристичко, него га преображава, и када на крају нестане камера, тј. постане само обичан алат (па тако, парадоксално, постаје бесмислен назив наше изложбе – што је само по себи сасвим логичан случај у духовним стварима), а светлопис постаје медијум унутрашњег, преображеног вида аутора; ми се тада, сасвим поуздано, налазимо у другом свету – у царству свештене уметности. Милутин монах, службени хиландарски светлописац, посегао је за поетиком светлости и изложио нам благодатну слику Хиландара као визуелни предукус јединог истинитог Царства нетварне светлости. Можда звучи пренаглашено, али то је светлопис „неба новог и земље нове“, где тмине нема никакве.
Аутор текста: Миливој Ранђић
Аутор фотографија: Анита Вуковић
